Pravnička profesija u Srbiji: Izazovi, nejednakosti i realnost posla

Diploma pravnog fakulteta dugo se smatrala garancijom stabilne i ugledne karijere. Međutim, realnost sa kojom se suočavaju mladi pravnici u Srbiji često je daleko od te idealizovane slike. Pripravnički staž, polaganje pravosudnog ispita i pokretanje sopstvene kancelarije postali su pravi izazovi, obeleženi finansijskim barijerama, nejednakim uslovima i često neizvesnom budućnošću.

Finansijska barijera na samom početku: Upis u imenik pripravnika

Jedan od prvih i najtežih udaraca za mnoge mlade pravnike jeste trošak upisa u imenik advokatskih pripravnika. Dok u nekim komorama, poput Beogradske, ova naknada iznosi simboličnih 1.200 dinara godišnje, u drugim delovima zemlje situacija je dramatično drugačija. Postoje slučajevi gde komore zahtevaju 500 evra za istu uslugu, što predstavlja ogroman teret za nekoga ko tek počinje svoju profesionalnu putanju i često radi bez ikakve nadoknade.

Još više zabrinjava navodna praksa da se deca sudija i advokata oslobađaju ovih troškova ili ih plaćaju po znatno povoljnijim stopama. Ova nejednakost direktno dovodi u pitanje principe jednakosti i pravičnosti, stvarajući osećaj da se profesija zatvara za one koji nemaju odgovarajuće "veze" ili porodično pozadinu. Kako jedan sagovornik ističe, čini se da je cilj da se "u ekonomskom pogledu onemogući bavljenje advokaturom svima izuzev svojoj deci".

Stvarnost pripravničkog staža: Volontiranje i neizvesnost

Period pripravničkog staža, koji traje dve godine, za veliki broj mladih pravnika podrazumeva rad bez ikakve ili sa simboličnom nadoknadom. Mnogi pripravnici rade kao volonteri, obavljajući administrativne poslove, istražujući predmete ili čak obilazeći sudove, a da pri tome ne primaju platu. Obećanja o budućem zaposlenju, bonusima ili učešću u naplati honorara često ostaju neispunjena.

Iskustva su raznovrsna. Neki pripravnici imaju sreće da rade sa mentorima koji ih vode, uključuju u raznovrsne poslove i poštuju njihov trud. Drugi pak, nailaze na iskorišćavanje, radeći isključivo šablonske poslove bez mogućnosti za stvarno učenje i napredovanje. Česta je pojava da se pripravnicima obećava prijava za stručnu praksu (koja donosi naknadu od države), ali da se ta prijava odugovlači ili iz neverodostojnih razloga odbija, kao što je navodno neplaćen porez od strane poslodavca.

Rad u sudovima kao volontier takođe je česta opcija, koja donosi dragoceno iskustvo i uvid u pravosudni sistem, ali i tu je budućnost neizvesna. Šanse da se volontir nakon položenog pravosudnog ispita zaposli u sudu su minimalne, što mnoge dovodi u pitanje smisao dugotrajnog rada bez naknade.

Polaganje pravosudnog ispita: Vrata koja se ne otvaraju svima

Položen pravosudni ispit smatra se zlatnom licencom za pravnike. Međutim, njegova vrednost na tržištu rada često je upitna. Dok u nekim slučajevima otvara prilike za posao u državnoj upravi, vojsci, policiji ili osiguravajućim društvima, u mnogim drugim situacijama ne garantuje zaposlenje.

Konkurencija je ogromna. Na jedan oglas za poziciju pravnika u renomiranoj firmi ili instituciji može se prijaviti i po nekoliko stotina kandidata. U takvoj situaciji, veze i preporuke često postaju presudni faktor, a ne znanje i iskustvo. Kako jedan korisnik konstatuje, "u ovoj državi sve tako funkcioniše... posla ima ali samo za odabrane".

Osim toga, sam ispit je izuzetno zahtevan i zahteva mesece, pa i godine intenzivnog učenja, što predstavlja dodatni finansijski i psihički napor za mlade ljude koji su već godinama bez redovnih prihoda.

Samostalni rad: Advokatura kao rizičan poduhvat

Za one koji ipak odluče da krenu putem samostalne advokature, čekaju novi izazovi. Početni troškovi su visoki: upisnina u komoru (koja može biti i do nekoliko hiljada evra za punopravne advokate), zakup prostora, oprema, softver i doprinosi. Prve godine su posebno teške, jer je potrebno vreme da se izgradi klijentela i da se naplate usluge.

Poseban problem predstavlja kašnjenje u naplati od strane državnih institucija kada advokat zastupa po službenoj dužnosti. Ovo može dovesti do ozbiljnih likvidnosnih problema, posebno za advokate početnike koji nemaju finansijsku rezervu. Kako jedna koleginica koja je otvorila kancelariju ističe, morala je podići kredit da bi izmirila obaveze dok čeka da joj država uplati honorar za već obavljen posao.

Uspeh u samostalnoj advokaturi u velikoj meri zavisi od stečenih kontakata i preporuka. Oni koji imaju porodičnu podršku ili već razrađenu mrežu klijenata imaju znatno veće šanse. Za ostale, put je spor i neizvestan, zahtevajući ne samo stručnost već i izražene poslovne i prodajne veštine.

Alternativne staze: Notari, javni izvršitelji i privatni sektor

Svesni izazova u advokaturi, mnogi pravnici traže alternative. Rad kod javnog beležnika (notara) ili javnog izvršitelja često se doživljava kao stabilnija opcija, sa redovnom platom. Međutim, i ovde plate na početku mogu biti niske (često na nivou minimalca), a posao može biti monoton i šablonski. Takođe, postoji zabrinutost da neki notari i izvršitelji sve više zapošljavaju osobe sa srednjom školom za administrativne poslove, čuvajući "prave" pravničke poslove za članove svoje užé porodice.

Privatni sektor nudi druge mogućnosti, od pravnih poslova u bankama, osiguravajućim društvima do velikih korporacija. Ovi poslovi često zahtevaju dobro poznavanje engleskog jezika, radnog i privrednog prava. Iako mogu biti bolje plaćeni od početnih pozicija u advokaturi ili pravosuđu, i ovde je konkurencija žestoka, a uslovi često uključuju dugo radno vreme i visok stepen odgovornosti.

Zaključak: Potreba za promenama i podrškom mladima

Scena za mlade pravnike u Srbiji je kompleksna i izazovna. Nejednak pristup profesiji, visoki početni troškovi, kulturu volontiranja i neizvesnost zaposlenja neophodno je rešavati sistemski. Transparentnost u radu advokatskih komora, fer i jednaki uslovi za sve pripravnike, kao i veća podrška države u pogledu subvencija za samozapošljavanje bile bi koraci u pravom smeru.

Za mlade ljude koji se nalaze na početku ovog puta, ključno je da budu svesni izazova, da se dobro informišu, grade mrežu kontakata i istrajavaju. Kako jedna iskusnija koleginica savetuje, u ovoj profesiji je neophodno "jako puno iskustva da se stekne... treba jako da voliš, da imaš obraz, da progutaš sve i da rintaš kao konj". I pored svih poteškoća, strpljenje, upornost i kontinuirano učenje i dalje su najsigurniji putovi ka uspehu u pravničkoj profesiji.

Na kraju, važno je imati na umu da nisu svi advokati i sve kancelarije isti. Iako se često ističu negativna iskustva, postoje i mnogi pošteni mentori i uspešni profesionalci koji su svoj put izgradili marljvim radom. Pronaći takav uzor i učiti od njega može biti neprocenjivo za svakog mladog pravnika koji sanja o sopstvenoj karijeri.