Sposobnost, a ne pol: Da li je vojnički poziv za žene?

Pitanje učešća žena u vojsci i njihove sposobnosti da obavljaju borbenu dužnost jedno je od najkontroverznijih i najstrastvenijih društvenih pitanja. Rasprave oko njega često zalaze u područje bioloških predispozicija, društvenih stereotipa, istorijskih primera i savremenih realnosti. Dok jedni vide vojsku kao krajnji primer muškog poziva, zasnovanog na sirovoj fizičkoj snazi i agresiji, drugi ističu da je suština savremenog ratovanja i vojne službe mnogo kompleksnija i da se ne može svesti na jednostavnu podelu na osnovu pola.

Srž sukoba: Generalizacija protiv individualne sposobnosti

U samom centru debate leži problem generalizacije. Jedan od najčešćih argumenata protiv uključivanja žena u borbene jedinice glasi: "žene generalno nisu fizički ni psihički dovoljno jake za to". Ovakav stav polazi od posmatranja proseka, gde se neosporno priznaje da muškarci u proseku imaju veću mišićnu masu i snagu. Međutim, kritičari ove pozicije ističu da je vojna služba, naročito u profesionalnim vojskama, usmerena ka pojedincu i njegovoj/njenoj ličnoj sposobnosti.

Kao što je jedan sagovornik primetio: "Kao što među muškarcima ima mekušaca, tako i među ženama i te kako ima pravih lavica, psihički i fizički spremnih za vojsku". Ovim se naglašava da se unutar oba pola nalazi širok spektar fizičkih i psihičkih karakteristika. Selekcija bi, prema ovom shvatanju, trebalo da bude zasnovana isključivo na ispunjavanju strogih, unapred definisanih kriterijuma - bez obzira da li ih ispunjava muškarac ili žena. Društvo treba da omogući da osoba koja je fizički i psihički spremnija, izdržljivija i jača od drugih, bude na poziciji na kojoj se bolje snalazi, pa makar to bila žena koja želi da bude vojnik.

Šta zapravo čini "vojnika"? Više od jurnjave i valjanja u blatu

Jedan od ključnih nesporazuma u ovoj raspravi je sužavanje definicije vojničkog poziva. Često se on redukuje na romantizovanu i zastarelu sliku: "životinjski nagon da ubiješ neprijatelja i da istovremeno preživiš", uz zamisljene scene frontalnog juriša i fizičkog napora. Iako je ova komponenta, takozvani izvršni čin, neosporno važna u nekim situacijama, savremena vojska je ogroman i kompleksan sistem.

Kako je neko istakao: "Vojska nije samo jurnjava za puškama i valjanje u blatu, mnogo je više od toga". Danas vojni uspeh u velikoj meri zavisi od tehnologije, strategije, logistike, obaveštajnog rada, komunikacija i kibernetske zaštite. Pozicije kao što su pilot, operater dronova, analitičar obaveštajnih podataka, inženjer, logističar ili komandir zahtevaju prvenstveno intelekt, preciznost, strpljenje, strateško razmišljanje i sposobnost donošenja odluka pod pritiskom. U ovim oblastima, fizička snaga nije presudan, a često ni važan faktor. Upravo ovde mnogi vide ogroman potencijal za žene, ističući da su one često sklonije sagledavanju i analiziranju različitih aspekata akcije.

Čak i u borbenim jedinicama, snaga nije jedini presudan faktor. Izdržljivost, moralna čvrstina, hladnokrvnost, timski rad, sposobnost brzog učenja i prilagođavanja teškim uslovima - sve to su kvaliteti koje žene mogu posedovati u istoj, ako ne i većoj meri od mnogih muškaraca. Istorija, pa i naša novija, poznaje primere žena koje su se istakle upravo hrabrošću i operativnošću u ratnim uslovima.

Problematika "naše vojske": Kriterijumi, kvote i realnost

Veliki deo rasprave posebno se fokusirao na konkretnu situaciju u određenoj vojsci, gde se navodno dešavaju problemi koji diskredituju samu ideju žena u uniformi. Kritičari navode da su kriterijumi za žene sniženi kako bi se ispunile politički postavljene kvote, što dovodi do primanja osoba koje nisu adekvatno spremne. Pričaju se priče o ženama kojima kolege moraju da nose opremu, koje se "vade" na menstrualni ciklus kako bi dobile poštedu, ili koje su došle u vojsku sa ciljem da "se dobro udaju" za oficira.

Ove pojave, ako su istinite, svakako predstavljaju ozbiljan problem. Međutim, važno je razlikovati sistemske propuste i lošu primenu od suštinske nesposobnosti celog pola za određeni poziv. Kako je jedna učesnica rasprave rekla: "Zbog nekih lepotica sa kitkicama... sve žene u vojsci svrstavate u isti koš". Ovakva generalizacija je štetna i nefer prema onim ženama koje su se potrudile da ispune sve zahteve i koje svoj posao obavljaju sa posvećenošću i profesionalnošću.

Pravi problem, dakle, možda nije pol, već kvalitet selekcije i obuke za sve, nezavisno od pola. Ako sistem propušta da primeni iste standarde ili toleriše neprofesionalno ponašanje, to je manjkavost sistema, a ne urođena mana žena kao grupe. "U vojsku ne mogu svi, samo oni najspremniji, najzdraviji i najsposobniji" - ovaj princip treba da važi apsolutno, bez ikakvih popustanja.

Savremeno ratovanje i globalna praksa

Argument da se danas ne ratuje kao na Kosovu 1389. godine ili u rovovima Prvog svetskog rata validan je. Tehnologija je promenila prirodu sukoba. Bespilotne letelice, kibernetski napadi, precizno navođeno oružje - sve to umanjuje direktnu ulogu "sirove snage". Zemlje kao što su Izrael, gde je vojna obaveza opšta i za žene, ili Sjedinjene Države, gde žene služe u gotovo svim rodovima vojske, pokazale su da žene mogu biti izuzetno efikasne u vojnim ulogama.

Posebno su upečatljivi primeri poput kurdskih pesmerge boraca, koje su se herojski borile protiv ekstremističkih grupa, ili ruskih žena-snajperista iz Drugog svetskog rata. Ovi slučajevi dokazuju da, kada su motivacija i obuka na visokom nivou, žene mogu da izdrže ekstremne fizičke i psihičke napore i da budu izuzetno efikasne u borbi. Oni takođe pokazuju da je instinkt za odbranu i opstanak univerzalan, a ne vezan za pol. Kao što je neko rekao: "Svaki čovek ima životinjski nagon da ubije onoga ko ga ugrožava i da pokuša sebe da spase... ženama je drag život koliko i muškarcima".

Zaključak: Kvalitet iznad svega

Rasprava o ženama u vojsci na kraju se svodi na nekoliko ključnih principa. Prvo, štetna generalizacija na osnovu pola vodi u predrasude i onemogućava društvu da iskoristi pun potencijal svih svojih članova. Drugo, suština vojničkog poziva u 21. veku je mnogo šira od klasične pesadijske uloge i zahteva širok spektar veština gde žene mogu da briljiraju. Treće, svaki sistem, pa tako i vojni, mora da teži ka meritokratiji - da na najzahtevnije pozicije postavlja one koji su za njih najsposobniji, bez obzira na pol, etničku pripadnost ili bilo koji drugi sekundarni atribut.

Konačno, kao što je jedna učesnica diskusije sažela: "Kvalitet ispred kvantiteta". Cilj bi trebalo da bude izgradnja profesionalne, dobro obučene i visokomotivisane odbrambene strukture. Ako pojedinačna žena može da doprinese tom cilju, da prođe istu, neublaženu selekciju i da izdrži sve napore obuke i službe, onda nema racionalnog razloga da joj se ta prilika uskrati. Pitanje ne bi trebalo da glasi "Da li su žene za vojsku?", već "Da li je ova konkretna osoba, sa svojim sposobnostima i karakterom, sposobna da obavlja ovaj konkretan posao?". Odgovor na to pitanje leži u individualnoj pripremljenosti, a ne u polu.